Alternativa

Svako ko se suoči sa strahotama raka pruža ruku svemu i svačemu da bi spasio sopstveni život. Borba za opstanak i traženje spasa je nešto što svi mi posedujemo u sebi. Sve to kada se pokrene menja pogled na svet oko sebe, menja nas same. Nada da ćemo baš mi biti ti koji ćemo nekim čudom sebe da spasimo je neizmerna. Ta ogromna volja za životom, za izlečenjem mene je terala da što više saznam o mojoj bolesti, da što bolje upoznam neprijatelja da bih mu lakše našla slabosti i pobedila ga. Prosto sam gutala svaki članak u novinama, pratila svaku TV emisiju o raku, posetila bezbroj stranica na internetu, slušala milion priča ljudi koji su prošli kroz to. Jedni su pričali o bademu, drugi o nekim čudotvornim lekovima i napitcima od različitih narodnih lekara, treći preporučivali izgladnjivanje.. Haos u glavi, a moja kuća prepuna svega i svačega, šta god sam čula kupovala sam i gutala, gutala.. A onda sam jednog dana stala i pogledala sve te bočice, kutije i vrećice i zapitala sebe: Pobogu šta to radiš? Stani, presaberi se, vidi suštinu svega toga! I stala sam, shvatila da sve to ima samo jednu i jedinu svrhu kod mene, a to je da savladam strah, ogroman strah kojeg ni sama nisam bila svesna, koji se uvukao u mene a ja sam ga maskirala jer sam htela biti jaka u očima moje dece, supruga, okoline. Suočavanje sa mojim strahom je u stvari bio početak moje borbe. Trezveno razmišljajući shvatila sam da je jedini način da pobedim bolest jačanje mog imuniteta, unošenje što više vitamina, umerena fizička aktivnost i slušanje lekara. Oslobodila sam se svih tih bočica i supstanci i krenula da živim i radim najnormalnije kao i svi normalni ljudi jer morate priznati da je svaki dan života toliko dragocen da je apsurdno provesti ga u ispijanju svega i svačega i potrazi za nečim što vam je tu pri ruci. Voće, povrće i vaša volja za životom sa pravilnom terapijom i idemo dalje. Zato dragi moji saborci, živimo svaki sledeći dan što kvalitetnije, odbacite strah i baznađe, prigrlimo ljubav naših najbližih i izvucimo zadnji atom naše volje i živimo, živimo.. Sledeći naš susret iskoristiću da vam pričam o taxoteri i Knez selu.

Operacija aksile

Nakon primljenjih četiri hemoterapija, lekar-onkolog je odredio da se mora odrediti operacija pazušne jame. Dok sam primala hemoterapiju celo vreme samo osećala neku težinu u pazušnoj jami, nije bilo otoka ali sam jednostavno osećala da tu ima nečega što nije kako treba. Ispostavilo se da su dve žlezde promenile oblik i to je bio dovoljan razlog da lekari to otklone operativnim putem. Poučena iskustvom od prve operacije nisam dozvolila da me savlada panika i strah. U međuvremenu sam shvatila da je svaka promena povezana sa bazičnom bolešću tempirana bomba u mom organizmu. Znala sam da je najbolja solucija da sve što ne valja ide van i da se mora preseći put toj opakoj bolesti. Operisana sam i prilikom te hirurške intervencije otklonjeno mi je 27 žlezdi. Na 5 žlezdi od tih 27 pronađene su metastaze. Dve veličine lešnika i tri veličine prosa. A onda dolazi oporavak. Prvi problem kod mene nije bio bol, već otok u dojci koji se pojavio par dana nakon skidanja drena. Prvo što sam osetila u sebi kada sam videla otok na dojci bio je strah da su lekari pogrešili što nisu otklonili celu dojku tokom prve operacije. Mrzela sam taj deo tela koji mi je stvarao sve te probleme. Svu mojuvedrinu, svu moju snagu da se izborim nadvladalo je osećanje beznađa. Onda je usledio odlazak kod mog hirurga. Vedar osmeh, topao miran glas moje doktorke Bojane učinio je čudo. Objasnivši mi prostim izrazima da mogu da razumem, da taj otok nije ništa strašno i da će se sve to smiriti i proći. Smirila me je i polako vraćala u normalu. Kada mi je rekla da je moj lek za otok u običnom listu od kupusa ostala sam u čudu. Došla sam kući i počela sa stavljanjem obloga od lista svežeg kupusa. Osetila sam olakšanje pri stavljanju prve obloge. Istucani list kupusa je blago hladio otok i umanjivao osećaj težine u dojci. Za nedelju dana otok se izgubio i moja dojka je došla na normalnu veličinu. Nastavila sam sa oblogama još jednu nedelju čisto iz predostrožnosti da se otok nebi vratio. Celo vreme sam razmišljala o tome da  priče o alternativi i nisu čista glupost. Shvatila sam da alternativa u saradnji sa lekarima je jedini put ka ozdravljenju. Ili bar put kojim treba ići da bi se bolest zaustavila na određeno vreme. U potrazi za alternativom došla sam u vrzino kolo. Moje iskustvo sa potragom za narodnim lekovima pričat ću vam u sledećem članku.

Saborac

Neposredno pred odlazak na prvu operaciju, šetajući hodnikom bolnice presabirala sam u svojoj glavi sve što jesam i sve što nisam uradila u svom životu da do ovog trenutnog stanja ne dođe. Zadubljena u svoje sopstvene misli bila sam gluva i slepa za sve oko sebe. U tom takvom stanju nisam primetila još jedne takve uplašene a istovremeno sjajne oči koje me neprestano promatraju. A onda do mene dopire jedna rečenica: "Šta ti je kukavice, šta si se pogubila, zar toliko baš sumnjaš u sebe?" Shvativši da je pitanje upućeno meni zastala sam zaprepaštena neverujući da se neko usudio da mi tako nešto kaže. Moj pogled je verovatno bio toliko rečit da je žena pored mene bez daljih pitanja nastavila samo da se smeje. Taj smeh je odjekivao praznim bolničkim hodnikom i mene sve više vraćao u realnost istovremeno izazivajući u meni bes, nevericu, otpor, pa čak i osmeh na mom licu. Sve sem straha i beznađa koji su do malopre vladali mnome. Predamnom je stajala žena, neku godinu starija od mene, sitnije građe, ali sa tolikom pozitivnom energijom u sebi da sam je prosto fizički osećala. Ta žena je bila spremna da mi svu svoju snagu volje pokloni kao božji dar. Nastavila je razgovor samnom tako lako, tako mirno i pribrano da je i mene polako vraćala u normalu. Nećete verovati da mi je taj njeni vedar duh na mene delovao kao hiljadu tableta za smirenje. U pola razgovora pozvali su me u salu. Na glas medicinske sestre trgla sam se i čini mi se cela paralisala. Krenula sam prema vratima operacione sale, a onda je iza mene odjeknulo: Hej drugarice, glavu gore, nisi sav posao završila, čekaju te deca, unuci, suprug, trebaš im. Nesmeš ih izneveriti. Ti si za sve njih jedna i jedina majka, baka, žena.. Sa tom rečenicom sam utonula u anesteziju i iz nje se probudila. Kad sam otvorila oči shvatila sam da pored mene u drugom krevetu leži još neko, okrenula sam glavu i videla mog anđela, moju drugaricu. Sam pogled na nju kod mene je izazvao osmeh na licu i dao mi snagu da se što pre pridignem i budem tu kad se ona bude probudila iz anestezije. Htela sam da joj vratim bar delić onoga što mi je dala pre određenog vremena. Od tog dana do današnjeg, nas dve putujemo zajedno, borimo se zajedno i ne dozvoljavamo jedna drugoj da posustanemo. Na naše hemoterapije s obzirom da smo ih primale istovremeno nismo dolazile sa strahom, jer smo znale da ćemo se tamo videti. Svaki odlazak na hemoterapiju za mene je predstavljao odlazak po novu dozu optimizma i snage za dalju borbu. Svi lekovi ovog sveta ne mogu imati toliko dejstvo kao razumevanje, podrška i volja za životom koju nosimo u sebi i delimo sa drugima. Zahvaljujući mojoj drugarici i saborcu i dan danas sam vedra, nasmejana i zahvalna na svakom sledećem danu koji dolazi.  Svako jutro kada ustanem i otvorim oči kažem sebi ustaj, bori se. Imaš ti još puno posla i lepih stvari pred sobom. A onda čujem radosne povike moje dece i unučića i znam da se vredi boriti za svaki naredni provedeni dan sa njima. Zazvoni telefon, osmeh mi je na licu, da, to me moja drugarica i saborac zove. Srećna sam što je imam i što postoji za mene. Zato dragi moji moja preporuka za sve vas koji se borite sa ovom bolešću, nađite svog anđela čuvara. Svako od nas ga ima i glavu gore svi, imate puno posla. U sledećem članku ću vam pisati o mom iskustvu nakon druge operacije.

Hemoterapija

Lekari su mi odredili da moram primiti 4 ciklusa hemoterapija po FEK protokolu (crvene terapije). Pre nego sam počela da primam hemoterapije shvatila sam da moj imuni sistem jedino može da mi pomogne da sve to prebrodim. Po preporuci jedne pacijentkinje iz bolnice gde sam operisana naručila sam preparate iz Negotina. Preparati su pravljeni na bazi biljaka i meda. Paket sa preparatima ima sedam različitih čajeva. Čitavši sastav na njima krenula sam sa svakodnevnim korištenjem. Jedino ih nisam pila tih dana kada sam primala hemoterapiju. Za vreme korištenja preparata jedino sam još svakog jutra i svake večeri pila jedan isceđen limun u čaši tople vode da bih stvorila baznu sredinu u organizmu. I stalno sam na stolu imala pomešane lešnike, neslani suncokret, suvo grožđe, brusnicu i aroniju koje sam u toku dana stalno jela. Verujte mi kosa mi nije opala ni posle četvrtog ciklusa, mučnina nije bilo, najnormalnije sam funkcionisala celo vreme, a imunitet mi je bio na gornjoj granici. Sve to mi je bilo bitno jer sam nakon hemoterapija morala ići na operaciju aksile tako da sam imala snage da se što bolje izborim sa tim. Celo to vreme dok sam bila pod hemotarpijom nijedan jedini put nisam dozvolila da me okolina vidi nedoteranu i bez šminke. Sažaljivi pogledi mi nisu trebali i zato ih nisam svojom pojavom ni izazivala, naprotiv, ko god me je video a znao od čega bolujem gledao me je kao velikog borca sa čestitkama, a meni je to dalo dodatnu snagu. Preparate iz Negotina mogu da preporučim svakome, ukoliko je neko zainteresovan za njih slobodno mi se može javiti. U sledećem članku pisat ću vam o tome koliko je meni bilo bitno što sam imala prijateljicu i saborca u daljem toku lečenja.

Porodica i rak

Saznanje da bolujem od raka i šok na licima mojih najmilijih, strah u njihovim očima, neverica i beznađe je ono sa čim sam morala da se suočim dva minuta nakon doktorove rečenice: " Žao mi je, ali vi imate rak dojke." A onda se u meni rodio bes, odlučnost i snaga za koju nisam bila ni svesna da je imam. U glavi mi je odzvanjalo " glavu gore, bori se, možeš ti to, moraš zbog svih njih, moraš da izbrišeš strah iz njihovih srca, moraš da im pokažeš da si još uvek ona ista." Osmeh na mom licu je zaprepastio moga supruga, ali nakon par sekundi videla sam i u njegovom pogledu rešenost da se zajedno samnom bori za moj život. To je i uradio i radi i dan danas. On je taj koji me držao za ruku kada sam se probudila iz narkoze posle operacije. On je taj koji mi svakog dana kaže da sam lepa. On je taj koji pretrpi svaki moj izliv besa i očaja koji se neminovno javi. On je taj koji mi daje snagu da se borim dalje, a deca su mi motiv jer ne želim da budem uzrok suzama u njihovim očima. Da bi pobedila to zlo zvano rak svu mržnju koju sam osetila prema toj bolesti pretočila sam u snagu jer sam u sebi imala toliko ljubavi za moju porodicu da je ta ljubav prerasla u nepreglednu rešenost da uspem. Sa tom rešenošću sam čekala datum kada ću krenuti sa hemoterapijom. Bila sam toliko rešena  da me hemoterapija ne može slomiti, da meni kosa neće opasti i da ću i tada biti lepa i vesela da sam verujte mi čak u tome i uspela. U sledećem članku pisat ću vam više o mom iskustvu sa hemoterapijm i kako sam je prebrodila bez mučnina i opadanja kose.

Ko je kriv?

Najteža bolest, suočavanje sa njom, nalaženje krivca - da li je to put kojim treba ići do ozdravljenja i kako se izboriti sa tim. Sa jedne strane opaka bolest za koju svi pričaju da je krajnji ishod smrt, a sa druge strane volja za životom, želja da se proživi sve neproživljeno bilo to lepo ili ružno. Najgore moguće pitanje u tom trenutku koje sebi čovek može da postavi je: "Zašto baš ja?" Dokle god je ono u našoj glavi, a ne:" Zašto ne ja? " život se pretvara u pakao. Glava puca od milion kontradiktornosti. Borba protiv raka je borba sa sopstvenim razumom. Svi govore da je psihička stabilnost najsigurniji put do ozdravljenja. Mnogi psihičku stabilnost pomešaju sa negiranjem bolesti. A to je ono najopasnije što sebi možemo uraditi. "Ja bolujem od raka dojke." To je rečenica sa kojom ustajem i sa kojom ležem. Tako sebe svaki dan podsećam da dan koji je predamnom treba da proživim što kvalitetnije i zahvalna sam na svakoj njegovoj minuti. Sa dolaskom bolesti počinjemo da obraćamo pažnju na neke stvari koje ranije nismo primećivali. Primećujemo svaku boru na svom licu, sažaljive poglede okoline, tražimo podršku svuda i u svakome, a na kraju shvatimo da je nama najveća podrška sopstveno razmišljanje i naši najmiliji.