Ko je kriv?

Najteža bolest, suočavanje sa njom, nalaženje krivca - da li je to put kojim treba ići do ozdravljenja i kako se izboriti sa tim. Sa jedne strane opaka bolest za koju svi pričaju da je krajnji ishod smrt, a sa druge strane volja za životom, želja da se proživi sve neproživljeno bilo to lepo ili ružno. Najgore moguće pitanje u tom trenutku koje sebi čovek može da postavi je: "Zašto baš ja?" Dokle god je ono u našoj glavi, a ne:" Zašto ne ja? " život se pretvara u pakao. Glava puca od milion kontradiktornosti. Borba protiv raka je borba sa sopstvenim razumom. Svi govore da je psihička stabilnost najsigurniji put do ozdravljenja. Mnogi psihičku stabilnost pomešaju sa negiranjem bolesti. A to je ono najopasnije što sebi možemo uraditi. "Ja bolujem od raka dojke." To je rečenica sa kojom ustajem i sa kojom ležem. Tako sebe svaki dan podsećam da dan koji je predamnom treba da proživim što kvalitetnije i zahvalna sam na svakoj njegovoj minuti. Sa dolaskom bolesti počinjemo da obraćamo pažnju na neke stvari koje ranije nismo primećivali. Primećujemo svaku boru na svom licu, sažaljive poglede okoline, tražimo podršku svuda i u svakome, a na kraju shvatimo da je nama najveća podrška sopstveno razmišljanje i naši najmiliji.