Saborac

Neposredno pred odlazak na prvu operaciju, šetajući hodnikom bolnice presabirala sam u svojoj glavi sve što jesam i sve što nisam uradila u svom životu da do ovog trenutnog stanja ne dođe. Zadubljena u svoje sopstvene misli bila sam gluva i slepa za sve oko sebe. U tom takvom stanju nisam primetila još jedne takve uplašene a istovremeno sjajne oči koje me neprestano promatraju. A onda do mene dopire jedna rečenica: "Šta ti je kukavice, šta si se pogubila, zar toliko baš sumnjaš u sebe?" Shvativši da je pitanje upućeno meni zastala sam zaprepaštena neverujući da se neko usudio da mi tako nešto kaže. Moj pogled je verovatno bio toliko rečit da je žena pored mene bez daljih pitanja nastavila samo da se smeje. Taj smeh je odjekivao praznim bolničkim hodnikom i mene sve više vraćao u realnost istovremeno izazivajući u meni bes, nevericu, otpor, pa čak i osmeh na mom licu. Sve sem straha i beznađa koji su do malopre vladali mnome. Predamnom je stajala žena, neku godinu starija od mene, sitnije građe, ali sa tolikom pozitivnom energijom u sebi da sam je prosto fizički osećala. Ta žena je bila spremna da mi svu svoju snagu volje pokloni kao božji dar. Nastavila je razgovor samnom tako lako, tako mirno i pribrano da je i mene polako vraćala u normalu. Nećete verovati da mi je taj njeni vedar duh na mene delovao kao hiljadu tableta za smirenje. U pola razgovora pozvali su me u salu. Na glas medicinske sestre trgla sam se i čini mi se cela paralisala. Krenula sam prema vratima operacione sale, a onda je iza mene odjeknulo: Hej drugarice, glavu gore, nisi sav posao završila, čekaju te deca, unuci, suprug, trebaš im. Nesmeš ih izneveriti. Ti si za sve njih jedna i jedina majka, baka, žena.. Sa tom rečenicom sam utonula u anesteziju i iz nje se probudila. Kad sam otvorila oči shvatila sam da pored mene u drugom krevetu leži još neko, okrenula sam glavu i videla mog anđela, moju drugaricu. Sam pogled na nju kod mene je izazvao osmeh na licu i dao mi snagu da se što pre pridignem i budem tu kad se ona bude probudila iz anestezije. Htela sam da joj vratim bar delić onoga što mi je dala pre određenog vremena. Od tog dana do današnjeg, nas dve putujemo zajedno, borimo se zajedno i ne dozvoljavamo jedna drugoj da posustanemo. Na naše hemoterapije s obzirom da smo ih primale istovremeno nismo dolazile sa strahom, jer smo znale da ćemo se tamo videti. Svaki odlazak na hemoterapiju za mene je predstavljao odlazak po novu dozu optimizma i snage za dalju borbu. Svi lekovi ovog sveta ne mogu imati toliko dejstvo kao razumevanje, podrška i volja za životom koju nosimo u sebi i delimo sa drugima. Zahvaljujući mojoj drugarici i saborcu i dan danas sam vedra, nasmejana i zahvalna na svakom sledećem danu koji dolazi.  Svako jutro kada ustanem i otvorim oči kažem sebi ustaj, bori se. Imaš ti još puno posla i lepih stvari pred sobom. A onda čujem radosne povike moje dece i unučića i znam da se vredi boriti za svaki naredni provedeni dan sa njima. Zazvoni telefon, osmeh mi je na licu, da, to me moja drugarica i saborac zove. Srećna sam što je imam i što postoji za mene. Zato dragi moji moja preporuka za sve vas koji se borite sa ovom bolešću, nađite svog anđela čuvara. Svako od nas ga ima i glavu gore svi, imate puno posla. U sledećem članku ću vam pisati o mom iskustvu nakon druge operacije.